Снови

Снови

На мирисним пољима,
где је роса, јутром снове окупала,
лежим у лепоти твога загрљаја.
Мирис лаванде и твоје груди снажне,
огњем распламса, скривене тајне.
У Небо гледамо,
па у очи,
зраком Сунца обасјaне,
што се боре,
као да мачеви севају,
ко ће коме, сјај да отклони
и победи у вољењу.
Такви су снови, онога који жели,
сања росу, поља и мишицу снажну,
а живот му прође, само уз наду лажну.
Једнога дана, кад се на Небо вине,
прштаће муње као ракете,
славиће се, ново рођење за васкрснуће,
са новом и лепшом причом,
него што је била у сну,
на пољима,
уз свануће.

Велика Томић

Advertisements

Ноћ као бољка

Ноћ као бољка

Ноћ мркла,
погасле звезда свит,
у Теб` лампе загасите жмире,
сенке по зиду, памте моју бит.
Дал` ти љубав сад мрчи свест,
па ти светлост одагна мене,
тражећ` таму угледа обзор,
прогоњене жене.
У пренос мога неспокоја,
оживе сенка,
прстом ти клати,
час насрне груд’ма белим,
час плачним оком невеселим.
Зид је само,
шарен од превијања сена,
ноћ је само,
крвава бољка њена.

Велика Томић

5901a-725667cfcc5b

Кондоров лет

VEKA2Кондоров лет

Скупило све се, под мојом бором,
Ти и Пријатељ у теби,
мирише јутро већ раном зором,
на дуње лањске и врапца под прозором.

Да ли то чежњи само се чини,
скочих на прозор да сласт испијем,
капи ме кише босиљком шкропе,
много ћу снова у привид да снијем.

Трже ми шкропац памет без свести,
одреши руке, око себе што свијах,
тад жена проради у мени,
скрхана маштом, на трептај сузу окамени.

На камену видим грабљиву птицу,
у оку поглед пожудан и оштар,
то Он жели сласт и ковитлац,
Кондоров лет, пуцањ и празан хитац.

Велика Томић

Фотографија корисника Велика Томић

Понекад

Понекад

Понекад, само понекад,
пустим, да ми дотакнеш стопало глатко,
понекад, понекад само,
кад зашкрипи санта ледена,
на лево ребро је ставим, да се полако отапа,
понекад, само понекад,
подигнеш капак леви,
и тада, и само тада
удовољим твојој жељи.

Велика Томићstopala

Vinski put

Vinski put

Čaše vina
dodir ramena…
Gle!
U meni čuči žena,
pronadjena,
na putu, gde put se račva,
izmedju stopala što peče
i čaše vina da se pijucka svako veče,
crveno,
kao krv, uzavrela što u meni struji,
da u glavi više ne bruji,
‘vatanje magle,
dodiri i promrzli prsti,
zanosna muzika što telo vrti,
prsti u uvojke zapleteni, ženi daj!
I srce što mari za osećaj, daj!
Računaj, nadaj..
… se sreći, da će poteći
ti slatki valovi
za nadu u ljubav, Živeli!

Velika Tomić

Mladost

Mladost

Mladost nezrela,
samo je videla korak u svet,
nogom gazi cvet u pupoljku
za životnu, podmuklu boljku.
Zar da se ne osvrnem na nju,
ostavi pečat o mom predanju,
provalije i vrhove kršne,
gde orao ili čovek koji prsne,
otrgne se,
Bogu se moli,
za one što mu pred očima trepere,
bez vere,
da ih otkupi jer ih voli.
Koliko sam kamena obrusila
za zračak što videh na visokoj steni
da bih se popela,
a ono,
varljive seni i krvava stopala.
Molitve, što usne ih ne izgovore,
da mi stvore šarenu dugu,
ne, neću tugu u očima nekim čednim,
nek prsnem u ovim krševima bednim,
za lik Bogolikog i mojih načela.
I dođe veče,
dan kišni beše
nenaljubljene usne,
na njima još uvek u uglu želje puste
i ove noći čekaće,
da je bar, misli ne napuste.

Velika Tomić

Сан

 

Сан

Сањала сам ноћас
моју трешњу,
као ја сам тамо, 
и као увек устајем рано,
ту под крошњом њеном седим
преко Пајине куће гледим
како се плави та јужна страна
а ја раздрагана
што ме плаветнило понесе
па уместо фигуре у шољи да гледам
загледах се у облаке што шаре праве
тумачим ликове и мудре главе.
Било је ту, не кажем
нећу да лажем и неких глава без лика,
мислим да је то само слика
луцкастог песника
где у трансу кад песму пише
учини му се да цвеће мирише,
поче да кија,
алергија га шчепа, не може да дише.

Охоохо, видим и облак пун кише!
Гледам у даљини сенку неку,
слична човеку, сељаку
са вилама у рукама
по тумачењу снова
он је у мукама?!
Питам га (То је све кобајаги)
Реци ми роде, какви су јади?
Ћути, продужи даље..
одједном виле упери, и рече:
Само се ти слади дете…
Препадох се и скочих са места
гледам около где је моја трешња,
подигнем поглед према Небу
и угледах роду како носи бебу
на мој димњак је спусти
само ми намигну и ништа не изусти.

Велика Томић

Фотографија корисника Велика Томић

Срце

 

 

Срце

Дал’ се по додиру слике познасмо,
ил’ по каменчићу што жуља,
теб, испод постеље
или мене, заглављен у жучи.
Чије маглене снове сањамо,
свесни бола срца
у камену озиданог
једног Неимара
што неспојиво, спојивим ствара.
Окамених ти усне спржене,
врелином Сунца кад их додирну,
удомих кобру,
љуту гују,
да ти игра на звук фруле,
као лек,
док ти ране зацељују.
Велика Томић
Фотографија корисника Велика Томић