Не дам снове

 

 

Не дам снове

Не дам снове,
за камење драго и безличне сене,
што ме у глуво доба прате,
за топлином ћилима где те у ноћима има,
и бисере просуте да те врате.
Не дам снове,
знаш ли колико сам пређе уткала,
и шаре прстима шарала,
меслећи на тебе,
грешила и поново парала?
Не дам снове,
за игру мирну уз музику тиху,
ко ће ми коло по ћилиму играти,
док ти около бацам цвеће,
и осмехом од срца сочним, сијам од среће?!
Не дам снове,
док ми у сну долазе да ме просе,
стргају ћилим са мене.
Не дам! Вратите га!
Да покријем груди обнажене.
Не дам снове,
за то мало среће и постељу од сатена,
знам, да на додир њена мекоћа стресе,
не дам ћилим, на под да ставиш
да ми снове партфиш разнесе.

Велика Томић

 

Фотографија корисника Велика Томић

Advertisements

Писмо Војнику

 

 

 

 

Драги мој Војниче,
ситно дане бројим
и дан за даном,
марширам стазама у тесним цокулама,
што више ноге да уморим,
да ме боле више од чежње,
закланим сном прође ми ноћ,
без патње за тобом.
Стражарим свакога дана,
за безбедност твоју,
да ми те неко не украде,
и пропадну моје наде.
Рекао си ми ономад,
да те немир хвата,
како се ближи сусрет,
а трема узима маха.
Ни мени свеједно није,
у мени се љута битка бије,
и чим те у очи погледам,
душу да исповедам,
тешке су везане усне,
са кошчатом шаком на њима,
а знам, да ме има у грудима,
под квасцем се све надима,
колач што га двапут премесих.
Ти Војниче мој, сада се спреми,
стави шапку, еполете
и цокуле нека ти светле
у кафани песму ми наручи:
„Имам једну жељу…“
И до зоре, нека музичари мељу…
Велика Томић