Како сам отишла у Бел Свет

Како сам отишла у Бел Свет

У наше село, кад сам била малецка акој некој чита млого књиге или ти такој држи неки зборови, не га рачунав за човека, тај ти је отпадник, сас њега се ругав сви, па и деца малечки, и сас камењa му се фрљав. Млого ме чудило тој, како не смо смели да седнемо да једемо, или да се смејемо кад дођев гости, или кад се стари сабирав да лафив такој увечер, или смо бегали од учитеља кад га видимо на сокак, иако је по долеко, бегање, ноге ће искршимо, знаје се јутре ћутек у чколу, сас стап ће бираш, оћеш испружене шаке или да те удара по присти, такој сабрани какој што се поздрављав Срби, па удри братко петанаес у једну и петнас у другу, па ће виш дал си бија на сокак или си учија домаћи. Али на таквога човека, замлатенога или какога викали „искоченога од памет“ е, на њега смо се гађали, а ће уфатиш камењче, а камен по голем, а стапче… било што само да му се фрљиш.
Такој, један дан дође ти код моју мајку комшика, па гу вика:
– Оној Ленче, искочило од памет!
– Како мори?!
– Е такој, читало такој књиге ли, префрљило се девојче, викав, како ги читала такој ги стављала у главу испод капак, тој ти Веселинке моја, какој вода кад врије у грнче а поклопена, диго гу се поклопац па кукавица ете гу с’г по сокаци иде, деца гу задиркујев.
Причаше за њума у почетак па забравише, само деца гу па гађали.
Мајка ми била млого чиста жена, сваку суботу морала сам да метем онај обор а он дугачак, нема ни травкуудри сас метлу два-три сата, ај што обор него и сокак а такој ни се потрефи само наш па дугачак. Tој сам волела искочим на сокак метем, прође неко момче, нека другачка излафимо се,
ал` што сам мрзела да перем прозори, е тој ми била смрт, а она сваке две недеље ме терала, и сад мрзим да ги перем, срећа па сам у овај Бел Свет, туј се не перев прозори, само кад се кречи или кад се селиш, не се ни пегла, иде се у тренерике, жими све, све такој и на работу и на сокак, млого жене нерабоштике, одговара ми бидну и ја таква. И такој чиста жена била, домаћица… чисто, испеглано, уштиркано, само ли чује нешто ново, она одма тој проба. Сећам ме се једанпут чула да се штирка сас шићер и такој ми казује ја гу викам, ће те изедев муве, лелеее…. викање туцање у главу, вика Ленче ли те учило….  А ја, кад год гу сретнем Ленче, мерак ме да зборим сас њума, за мене била паметна, питујем гу за овој, за оној она ме учила све, а прича ми од жене, како се бориле да биднев госпође а не сељанке како овеј наше, стално викала по село „Револуција, револуција…Клара Цеткин..“. Све ми потаман исприча, а бога ми понеки пут стра’ ме ваћа, па бегам. Један пут сам се занела такој сас њу, кад дођо дома има што да видим, какој ме мајка дочека, аман, никад не ће забравим. Одма сас врата куде си била, што си била, што си правила, јеси измила на татка опанци… ја цврц, не сам… одма на бунар да мијеш, кукуууу, по ладно беше, пита гу да перем унутра у лаворче сас врућу воду, вика не, на бунар. Што ћу покуњи се и отидо, лелееее руке отпадав а они каљиви, три кило кал на њи, мијем и у себе викам, мораја ли у тај кал да се ака, па се окренем, у памет си мислим и све гу се светим на мајку, ћекај ће пораснем не ће ме видиш, ће уфатим у Бел Свет, не ће ме туцаш више у главу, тера ме да плетем фенелче испуштим пекљу а она у главу, одма нерабоштијо, не знаш ништо, ће се смејев сас тебе по село исто какој сас онуј Ленку… А не знам, зашто ме увек гледала у прсти и викала, моји дугачки прсти, ти ће свираш клавир (ааа, ће га свирам у затвор, кад утепам некога), па ме турише бре у телевизор, сликаше ме и какој кој дође у нашу кућу викав, види гу наша Вела иста Косара Балабановић такој и млдешче има изнад уста… Тој викав и тој правив, а вамо туц у главу, миј Вело у ладну воду опанци?! А, кокој ће издржим ја овој, ал не ће ме видите, сам да отпркнем. И такој стаса ја за средњу чколу, питује ме татко, што ће ми биднеш, ја викам у машинску. Лелееее кад се дигну викање, и семку крваву, и женско ли је, мушко ли је, што је овој… те отиде уписа ме, како вика ће ми работаш у концуларију. Не сам смела ништо да викам, ћутим, знам како ми проша брат он вуковац, татко вика ће биднеш учитељ, он вика нећу аутомеханичар и викање тепање уписа га за учитеља, он заинат све јединице на полугодиште и па отиде за аутомеханичара. Што ће правим ја, ставила сам ја у главу, ће ги вратим ја овој све. Пођо ја у чколуунаше село причав ће се прави ‘ладњача, малине ће се садив тамо баш на нашу земљу што ни гу узеше овија партизани, због коју мој деда рано душу испусти, нека му је лака црна земља а душмани ајер да не видив. Ал ајде, ако, нека си народ нађе работу, па ће ни бидне боље. И такој ти дође нека фирма од Ваљево да прави туј ‘ладњачу, све неки млади момчики, били по стари од мене можем једно седам-осам године и неке наше девојке се удадоше за њи. Један се загледа у мене и станусмо два три пута на сокак причасмо, река ми само да је из неки Рајковић тамо код Ваљево, не сам знала ич ни куде је тој Ваљево, само да побегнем од село. Направише туј ‘ладњачу и спремав се да идев, тија неки одведоше тија девојчики а на мене ми вика овај мој како момак, какав момак три пут сам причала сас њега ал такој се тад викало ја ће идем, ће ти пишем па ће дођем по тебе, ја се расплака, не што сам жалостивна него не сам добила што сам замислела, токој остадо кој утепана док ми не дође прво писмо, све ми лепо писује отишо у Макарску, ради кад заврши там ће дође ал све ће ми напише како ће правимо. Зарадува се идем у чколу, возим на њиву трактор, возим фићу,поправљам сас брата мотори од кола све работим, мајка не ми вика, свеј си иде потаман. И како викав у наше село, чума никад не спије, она ти ака свуд куде не треба, такој и овај моја.
Дође ти поштар један дан у село, два пута иша недељно и такој код чешму у село, туј ти стане и свира сас оној трубаљче народ се сабере и чита пошту, имали неки овакој ,који били по сиромашни или немали много земљу а млого деца па отиши у Бел Свет… раштркали се, не је овој какој данас идев само онија који су исти какој наше Ленче од учење што се мрднули е такој, ја забрави што сам почела… а тој, и такој и на мене ми дође писмо. Ал’за врага дошло у мајкине руке. Дођо ја од чколу, кад ме дофати она за косу, па поче да ме скубе, па да ме удара, викам гу, што ти је бре жено, што сам направила, све сам гу слушала?!
„Ти ће се удаваш, куде ће отиднеш, у Бел Свет да фатиш, кој му је татко, кој му је мајка, коју славу слави…. „
Лелеее, изедо ја добар ћутек, ћутим седим у собу, плачем, проклињам овуј судбину и викам му на Бога, мораја ли си да ме даш на овој место, не сам бре за овој место, и сам бре знаш, што си ме направија сас мозак, што не си га бре на чавке фрљија…
И у тој улаза татко, вика ми на мене чуја сам нешто, семку ти семкину, куде ће идеш у тија корпари, немој да сам те чуја више и искочи од собу,
Знала сам га добро, никад нас не не ударија, само еданпут најстарог брата, бањаја се у бунар, е тој било. Не се татко мешаја у теј наше работе, оставија на мајку да не туца у главу, али овој мора да било големо за њи, што сам направила. Такој ја му писа, да ће умрем од љубав ал не ми давав моји и какој време што прођује такој и љубав прођује, забрави га. И чека другу прилику и такој па побего. Не би ме дали знам.
Отидо си у Нов град, убаво, голем, људи друкче причав, ја такој причала сам какој се код нас прича, учи га тај говор полако, научи га али па чума не спије куде се окренеш обрнеш туј су наши сељаци отуд и они побегли ал` остали исти. Ја божемски тури окаљке онеј за слунце не за читање, тад не ми требале, него овеј црне, да ги ја гледам а они да не ме видив и такој се научи да причам по њино, такој да се понашам по њино.. Мораш дошла си да не ти се смејев, али море не мош од наши, ће те звирка, ће се лакта сас комшику кад прођеш, ће мумла у браду…куку, куку.
Не ме беше срам ич, показувасе на играње, на путување, бога ми и искачувала сам и на трубачи, тој ће ми остане мислела сам..
Прође и тој. Зарати се… Работала сам у фирму, бомбе падав ја работам, прође и тај мука, ја работам све, водим фирму све што треба…
Вика газда треба да купим стан мора да се запне, ја запињам жими све како да је мој, купи он стан вика ће купим још један стан за друго дете, ја па запињај, ако треба му два деца гревота, купи и тај, па ће вика морав деца у иностранство да се чкољујев, ја па викам ако мора, ће работим ако гревота, ако се моје дете мучи иде код комшију у кафић како конобарица да работа и студира зар и његово дете такој, ама не бива!
Не ће дозволим ич, викам ја.
И такој било, идеше тој такој док не прекипе бре!
А прекипе ми кад ми исекоше струју, сви сијав око мене а ја у тамнину, сас онија децу, па зар рат сам преживела!? Тела сам у подрум децу да сакријем, да спијемо тамо нетејаше деца, учила сам ги не какој мене мајка да не ги стра од ништо и сад ће ми сечев струју!?
Ајд исекли гу, Бог да ми прости, ајер не видели нити ти бел‘ дан душмани на нашу кућу него, мој директор, отишла сам на работу, такој пијемо кафу свако јутро и радници и директор и ја и такој лафимо кој ће што да ради, ја пијем онуј кафу, она пије ми белку џигерицу, ћутим отишла сам ја у моју главу дома, какој ће данас да запалим огањ надвор немам оџак и ће турим оној месо из замрзивач да не га кучики изев на роштиљ, па ће га турим у маз да имамо да једемо док не добијем који динар да исплатим струју…Такој се растурисмо сваки на своју работуулегује директор у моју концуларију и питује ме што ми је, исприча му… заплака се… такој ми дође тешко на душу да се издушим, он трт-врт вика, ће платиш не се секирај, да сте здрави и живи… такој ме утеши без паре, па још еданпут, па још еданпут…
И такој, ја поче да се враћам на оној туцање у главу, туцаше мајка, туцаше муж, туцаше душмани сас бомбе, туцаше сељани…. Е, кад ме туцнуше сас тамнину, не издржа, какој у гроб да бе, море, смрчи ми се све, не видим, и бел дан ми ноћ. Смрчи ми се свет, заврти ми се глава у очи… и реко`, не мо`ш да бидне више овакој, и не бидну.
Сабра ги онија моји децу и викам, ће идем у Бел Свет.
Велика Томић
Advertisements

Не дам снове

 

 

Не дам снове

Не дам снове,
за камење драго и безличне сене,
што ме у глуво доба прате,
за топлином ћилима где те у ноћима има,
и бисере просуте да те врате.
Не дам снове,
знаш ли колико сам пређе уткала,
и шаре прстима шарала,
меслећи на тебе,
грешила и поново парала?
Не дам снове,
за игру мирну уз музику тиху,
ко ће ми коло по ћилиму играти,
док ти около бацам цвеће,
и осмехом од срца сочним, сијам од среће?!
Не дам снове,
док ми у сну долазе да ме просе,
стргају ћилим са мене.
Не дам! Вратите га!
Да покријем груди обнажене.
Не дам снове,
за то мало среће и постељу од сатена,
знам, да на додир њена мекоћа стресе,
не дам ћилим, на под да ставиш
да ми снове партфиш разнесе.

Велика Томић

 

Фотографија корисника Велика Томић

Писмо Војнику

 

 

 

 

Драги мој Војниче,
ситно дане бројим
и дан за даном,
марширам стазама у тесним цокулама,
што више ноге да уморим,
да ме боле више од чежње,
закланим сном прође ми ноћ,
без патње за тобом.
Стражарим свакога дана,
за безбедност твоју,
да ми те неко не украде,
и пропадну моје наде.
Рекао си ми ономад,
да те немир хвата,
како се ближи сусрет,
а трема узима маха.
Ни мени свеједно није,
у мени се љута битка бије,
и чим те у очи погледам,
душу да исповедам,
тешке су везане усне,
са кошчатом шаком на њима,
а знам, да ме има у грудима,
под квасцем се све надима,
колач што га двапут премесих.
Ти Војниче мој, сада се спреми,
стави шапку, еполете
и цокуле нека ти светле
у кафани песму ми наручи:
„Имам једну жељу…“
И до зоре, нека музичари мељу…
Велика Томић