Три ме вуку…

Три ме вуку…

Тужна сам, Свете,
тамо и овде,
никад исто,
Док овде,
радује се дете,
тамо никад,
Не видела те, Свете.
Ограда, нек је препрека,
и трава, мог дворишта мека,
да убије даљине,
све „лепо“,
тамо негде,
а у мени,
пусте дивљине.
„Три ме вуку…“
у грудима,
муке туку,
за Свет у менгелама,
знам,
да га нисам хтела.
Пут, кораком једним напред,
два уназад,
километре правим
у ход празан,
то време, простора смутног,
да смандрљам,
као плашљив војник,
у бег са поља бојног,
и бежим,
а идем.

Велика Томић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s