Тешко је са женом потковану животом,
где јој стопало навикло на трње а језик на друм фрља.
Велика Томић
Advertisements

Сан

 

Сан

Сањала сам ноћас
моју трешњу,
као ја сам тамо, 
и као увек устајем рано,
ту под крошњом њеном седим
преко Пајине куће гледим
како се плави та јужна страна
а ја раздрагана
што ме плаветнило понесе
па уместо фигуре у шољи да гледам
загледах се у облаке што шаре праве
тумачим ликове и мудре главе.
Било је ту, не кажем
нећу да лажем и неких глава без лика,
мислим да је то само слика
луцкастог песника
где у трансу кад песму пише
учини му се да цвеће мирише,
поче да кија,
алергија га шчепа, не може да дише.

Охоохо, видим и облак пун кише!
Гледам у даљини сенку неку,
слична човеку, сељаку
са вилама у рукама
по тумачењу снова
он је у мукама?!
Питам га (То је све кобајаги)
Реци ми роде, какви су јади?
Ћути, продужи даље..
одједном виле упери, и рече:
Само се ти слади дете…
Препадох се и скочих са места
гледам около где је моја трешња,
подигнем поглед према Небу
и угледах роду како носи бебу
на мој димњак је спусти
само ми намигну и ништа не изусти.

Велика Томић

Фотографија корисника Велика Томић

Срце

 

 

Срце

Дал’ се по додиру слике познасмо,
ил’ по каменчићу што жуља,
теб, испод постеље
или мене, заглављен у жучи.
Чије маглене снове сањамо,
свесни бола срца
у камену озиданог
једног Неимара
што неспојиво, спојивим ствара.
Окамених ти усне спржене,
врелином Сунца кад их додирну,
удомих кобру,
љуту гују,
да ти игра на звук фруле,
као лек,
док ти ране зацељују.
Велика Томић
Фотографија корисника Велика Томић