Сан

 

Сан

Сањала сам ноћас
моју трешњу,
као ја сам тамо, 
и као увек устајем рано,
ту под крошњом њеном седим
преко Пајине куће гледим
како се плави та јужна страна
а ја раздрагана
што ме плаветнило понесе
па уместо фигуре у шољи да гледам
загледах се у облаке што шаре праве
тумачим ликове и мудре главе.
Било је ту, не кажем
нећу да лажем и неких глава без лика,
мислим да је то само слика
луцкастог песника
где у трансу кад песму пише
учини му се да цвеће мирише,
поче да кија,
алергија га шчепа, не може да дише.

Охоохо, видим и облак пун кише!
Гледам у даљини сенку неку,
слична човеку, сељаку
са вилама у рукама
по тумачењу снова
он је у мукама?!
Питам га (То је све кобајаги)
Реци ми роде, какви су јади?
Ћути, продужи даље..
одједном виле упери, и рече:
Само се ти слади дете…
Препадох се и скочих са места
гледам около где је моја трешња,
подигнем поглед према Небу
и угледах роду како носи бебу
на мој димњак је спусти
само ми намигну и ништа не изусти.

Велика Томић

Фотографија корисника Велика Томић

Срце

 

 

Срце

Дал’ се по додиру слике познасмо,
ил’ по каменчићу што жуља,
теб, испод постеље
или мене, заглављен у жучи.
Чије маглене снове сањамо,
свесни бола срца
у камену озиданог
једног Неимара
што неспојиво, спојивим ствара.
Окамених ти усне спржене,
врелином Сунца кад их додирну,
удомих кобру,
љуту гују,
да ти игра на звук фруле,
као лек,
док ти ране зацељују.
Велика Томић
Фотографија корисника Велика Томић

Не дам снове

 

 

Не дам снове

Не дам снове,
за камење драго и безличне сене,
што ме у глуво доба прате,
за топлином ћилима где те у ноћима има,
и бисере просуте да те врате.
Не дам снове,
знаш ли колико сам пређе уткала,
и шаре прстима шарала,
меслећи на тебе,
грешила и поново парала?
Не дам снове,
за игру мирну уз музику тиху,
ко ће ми коло по ћилиму играти,
док ти около бацам цвеће,
и осмехом од срца сочним, сијам од среће?!
Не дам снове,
док ми у сну долазе да ме просе,
стргају ћилим са мене.
Не дам! Вратите га!
Да покријем груди обнажене.
Не дам снове,
за то мало среће и постељу од сатена,
знам, да на додир њена мекоћа стресе,
не дам ћилим, на под да ставиш
да ми снове партфиш разнесе.

Велика Томић

 

Фотографија корисника Велика Томић

Бојно поље

 

 

Бојно поље

Дан буран, вече тихо,
свашта би, свега,
смех, сузе, песме, таблић….
Кроз отворен прозор,
чујем како гласно добује киша,
начас ме свеж талас,
запљусне свежином
и пожелим нешто лепо да напишем…
Мисли се упола стиха прекидају,
коме, зашто, чему…?!
О неком? Празна сам…
О мени? Досадна сам…
Патриотске? Народу коме до живота није?!
И тако…
Одлучих се
за тупо добовање кише
и осећај као после боја
русвај испреплетених мисли
као код рањених и мртвих
рука и нога, где год која.

Велика Томић

 

Bilderesultat for бојно поље

Снови

 

 

На мирисним пољима,
где је роса јутром снове окупала,
лежим у лепоти твога загрљаја.
Мирис лаванде и твоје груди снажне,
огњем распламса скривене тајне.
У Небо гледамо,
па у очи зраком Сунца обасјне,
што се боре као да мачеви севају,
ко ће коме сјај да убије
и победи у волењу.
Такви су снови, онога који жели,
сања росу, поља и мишицу снажну,
а живот му прође, само уз наду лажну.
И једнога дана, кад се на Небо вине,
прштаће муње као ракете,
славиће се ново рођење за васкрснуће,
са новом и лепшом причом,
него што је била у сну, на пољима уз свануће.

Велика Томић

 

Фотографија корисника Велика Томић