Стани

Стани

„Због тебе и твојих песама,
живот се не мери,
по броју издисаја,
већ, по броју застанака по удисају…“

Стани,
погледај лепоту,
погледај,
ширину зелених поља,
гиздаве коње,
дивље,
некроћене,
гривом белом,
заставом вијоре,

Заустави удисај!

„Знаш,
Они, који уносе сунчеву светлост,
у наше животе,
не могу а да њоме,
не обасјају себе саме…“

Стани,
погледај у Светлост,
што долази,
Гле, па ти сијаш?!
Светлиш,
као Звезда,
као она…
моја Тајна?!

Заустави удисај!

„Сада не знам,
где престајеш Ти
а почињем Ја…
Као што неко рече:
„Нисмо се морали упознавати,
мислим, да се знамо читавог живота…““

Стани!
Рекла сам,
погледај у очи!

Заустави удисај!

Сад знам и зашто.

Велика Томић

Relatert bilde

 

Advertisements

Суштина живљења

Радиш,
за рачуне,
храну и покоју крпицу,
уз то ти пијавице,
једу џигерицу,
на сваком кораку,
стоје ‘алави,
никада доста,
њиховој камари.
Попни се горе у село,
да стрижеш, предеш..
и живиш весело.
Здраво да пијеш,
здраво да дишеш,
здраву травку да миришеш.
Песму и звиждук да слушаш,
у ноћ тиху,
хук сова,
славуј ти буди,
јутра нова,
нема лепшег,
нег’ са овцом боја,
у томе је,
суштина, живљења твоја.

Велика Томић

Фотографија корисника Велика Томић

 

Три ме вуку…

Три ме вуку…

Тужна сам, Свете,
тамо и овде,
никад исто,
Док овде,
радује се дете,
тамо никад,
Не видела те, Свете.
Ограда, нек је препрека,
и трава, мог дворишта мека,
да убије даљине,
све „лепо“,
тамо негде,
а у мени,
пусте дивљине.
„Три ме вуку…“
у грудима,
муке туку,
за Свет у менгелама,
знам,
да га нисам хтела.
Пут, кораком једним напред,
два уназад,
километре правим
у ход празан,
то време, простора смутног,
да смандрљам,
као плашљив војник,
у бег са поља бојног,
и бежим,
а идем.

Велика Томић

Време битисања

Време битисања

Сам,
чекаш ме,
шта да ти понудим?!
Не знам.
Страх,
правичних,
срце ми кида,
рида,
грех, непостојаних људи,
Сати,
дани,
године….
показатељи битства,
поклопљених казаљки,
неко исто време,
дотад,
дилеме,
да ли смо,
пут нашли?!

Велика Томић

Ода Јунаку

Ода Јунаку

Ратко Младић

Данас не певам,
но појем, ПРКОС!
Дижем Главу,
за Њу, сам вишља,
родила је у Србији,
и Шљива, а и Вишња,
Падале су, на бојишту Главе,
отроване и смрскане,
ова Глава стоји,
одсекоше јој,
млад Чуперак,
опет стоји,
не трепну,
такве се,
само немоћан боји.
Сужњем, чини оног,
што не сме.
пред њим прса у прса,
сам да стоји.

Велика Томић

Фотографија корисника Велика Томић

Ноћ као бољка

Ноћ као бољка

Ноћ мркла,
погасле звезда свит,
у Теб` лампе загасите жмире,
сенке по зиду, памте моју бит.
Дал` ти љубав сад мрчи свест,
па ти светлост одагна мене,
тражећ` таму угледа обзор,
прогоњене жене.
У пренос мога неспокоја,
оживе сенка,
прстом ти клати,
час насрне груд’ма белим,
час плачним оком невеселим.
Зид је само,
шарен од превијања сена,
ноћ је само,
крвава бољка њена.

Велика Томић

5901a-725667cfcc5b

Кондоров лет

VEKA2Кондоров лет

Скупило све се, под мојом бором,
Ти и Пријатељ у теби,
мирише јутро већ раном зором,
на дуње лањске и врапца под прозором.

Да ли то чежњи само се чини,
скочих на прозор да сласт испијем,
капи ме кише босиљком шкропе,
много ћу снова у привид да снијем.

Трже ми шкропац памет без свести,
одреши руке, око себе што свијах,
тад жена проради у мени,
скрхана маштом, на трептај сузу окамени.

На камену видим грабљиву птицу,
у оку поглед пожудан и оштар,
то Он жели сласт и ковитлац,
Кондоров лет, пуцањ и празан хитац.

Велика Томић

Фотографија корисника Велика Томић

Понекад

Nикад више

Понекад,

само понекад,

пустим,

да ми дотакнеш,

стопало глатко,
понекад,

понекад само,
кад зашкрипи,

санта ледена,
на лево ребро је ставим,

да се полако отапа,
понекад,

само понекад,
подигнеш капак леви,
и тада,

и само тада
удовољим,

твојој жељи.

Велика Томићstopala